Mislio sam da nikada neću napisati ovo što već pišem, međutim očigledno je da su stvari ozbiljnije nego što se čine laiku, jednom polugladnom, bedom i ratovima uništenom građaninu Srbije.
Imao sam i imam priliku da sistem posmatram iz drugačijeg ugla, iz kojeg se malo bolje vide skrivenosti koje obični ne vide, a koji neobični ne žele da vide.
Mislio sam da nikada neću napisati ovo što već pišem, međutim red je da podsetim kako smo mi ratne generacije, generacije koje su živele u hiperinflaciji, kojima su roditelji godinama tugovali jer nisu imali novac da kupe kinder jaje koje svako dete u normalnim državama ima.
Nekada sam mislio da ne treba podsećati kako smo u škole išli u farmerkama koje je stara majka prala u predvečerje, a koje su se sušile noću, kako bi smo makar čisti – ako ne siti, išli u školu i dosanjali san o normalnom životu, životu bez izobilja – ali minimumu koji čoveka čini zadovoljnim.
Imamo sreću i danas da živimo u najlepšoj državi Balkana, ali sa mutiranim problemima koji se neće rešiti sami po sebi.
Zapitam se po nekad ko nam može, ko nam treba i ko nam želi pomoći, ali odgovor je toliko jasan da je nepotrebno i navoditi ga. Sami sebi moramo pomoći! Na muci nas samih i naših roditelja na sve strane su uspešni biznismeni, višedecenijski političari, ugledni profesori, bankari i lekari i svi oni koji nam misle dobro, ali eto ne može nam brzo biti bolje. To govore tada, to govore sada i to će govoriti sve dok mi ćutimo. Sve dok ćute mladi ljudi, sve dok ćute naši roditelji, sve dok je dobro našim dekama i bakama jer su na vreme zaradili penzije i krivi smo što ništa ne radimo, jer je u njihovo vreme bilo drugačije.
DRUGAČIJE! Ključna reč koja je napravila kontra-evoluciju i naroda i sistema.
Niko da kompletira analizu problema i da kaže kako je tada bilo besplatnog školovanja, zdravstva, kako je posao čekao svakoga ko je završio sa svojim školovanjem, kako su živeli bez nasilja, gde se iole znao red.
I dok su oni živeli u blagostanju, nisu razmišljali da li i nama stvaraju iste uslove i da li li će mo mi biti žrtva njihovog dobrog života. Kažu da su proživeli, ali niko ne kaže da je cena Raja – Pakao. Pakao za njihova pokolenja koja moraju stvarati svoje bolje sutra. Potpuno sami.
Oduvek su nas vodili oni u KRAVATAMA, oni ŠKOLOVANI, oni koji su se oduvek krili iza fakulteta, iza bolnice, iza opštine, iza fabrike… Sve je uvek rađeno u interesu građana i danas smo tu gde jesmo. Dno koje nema kraja, a to i jeste najgore. Mučiš se umesto da skončaš…
Ali, većina onih u KRAVATAMA se povukoše i ostaviše opet neku drugu decu i neke druge roditelje da peru neke modernije farmerke i izmišljaju modu tako što iscepano krpe. Gde su danas da kusaju ono što su nam ostavili? Njih danas nema.
Jedni čekaju penziju, a drugi iz kožnih fotelja kritikuju svaku dobronamernu sugestiju koja ima za cilj promenu sistema; svaku dobronamernu kritiku koja nije usmerena na pojedinca, već na pojavu.
Lično sam potegao pitanje dekana koji studentskim novcem pune svoje račune, a doživeo sam da mi pomoćnik jednog gradonačelnika saopšti da trebam da se stidim što napadam jednog od najpametnijih profesora i da bi mu on dao duplo veću platu od ove koju javnost kritikuje. Kad sam ga upitao da li će dati iz svog džepa, ili iz državnog budžeta – ućutao se i pokrenuo akciju koja ima za cilj da je Mario Spasić neškolovana gluperda koja nema prava da kritikuje profesora. Neobrazovani, odnosno oni bez doktorata, ne smeju imati zapažanja, a njih je 93% u Srbiji. Možda čak i više.
Većina uglednih profesora ni da se seti kako su njihove kolege išle sa svojim studentima i u smrt kada je Hitler sejao smrt po Srbiji; većina uglednih profesora makar ni da se uzdrže od megalomanije u trenucima kada im studenti grcaju od gladi i siromaštva i u trenucima u kojim ne mogu ni da zarade za enormne školarine.
A zašto bi nekoga bilo briga za gladne studente, za gladnu omladinu Srbije?
Pa KRAVATE čekaju penziju i ne znaju kolika im je plata jer ne stignu ni da je potroše, dok naši roditelji rade u fabrikama i rizikuju da dobiju otkaz usled stalnih racionalizacija.
Pa KRAVATAMA odlično paše lična kreacija: sistem gde svega ima, samo pravde nema.
Izvinite, ali ja neću ćutati.
Umesto budućnosti, KRAVATE su nam ostavile besmisao, ali mi svojoj deci moramo ostaviti BUDUĆNOST.
Ne kažem da će sve promeniti Mario Spasić, koji je možda i najgori u poređenju sa mnogo inteligentnijima i obrazovanijima, međutim ipak treba svako da čisti dvorište u kojem se našao.
Neka me i ubiju zbog toga, međutim ja razmišljam o svoj onoj bespomoćnoj deci kojoj nedam da žive u beznađu – u kojem smo mi živeli, i kojoj nedam da preskakaču detinjstvo zbog ratova, mržnje, korupcije i zloupotreba – koje smo mi preskakali.
SADAŠNJOST je pojedena.
Neka nam ostane makar BUDUĆNOST!
BEZ ĆUTANJA!
Članak napisao: Mario Spasic
