Zasto ne dajem intervjue? Zato što je istina o samom sebi uvek gorka?
Svi ljudi, ma koliko da ih je na ovom svetu, imaju jedan svoj trezor svog intimnog življenja, koji se nikada ne otvara. A šifra za taj trezor, obično nikome nije data, pa čak i taj vlasnik trezora se trudi da je zaboravi, eto tako.
I onda mislim da je svaki intervju u svojoj osnovi iluzoran. U njemu se uvek govori okolo, to su sve izjave, idi mi doji mi, nikad se ne dirne u onu pravu.
Varate se vi novinari, ma koliko vešto sročili pitanje, da možete ući u dušu onoga koga pitate, bilo kako da ste vešti.
Onaj ko Vam priča, koji odgovara, on govori sve drugo osim onoga što je njegovo, intimno, prisno i lično.
Pričam ovo zato, da ne bi ubuduće pokušavao neki, ko bojagi vešto sročenim pitanjima saznati istinu.
Sve ono što je pravo, tužno, dobro i loše, sve ostaje u tom čoveku koji ti govori. On može da ti se smeška, može da bude ozbiljan, može da se pravi veoma uman, može, kako se to danas kaže „da jako dobro tretira materiju gde je on kompetentan“, a sve to kad se sabere, najblaže je rečeno, LAŽ!